Krv je crvena, neprozirna i gusta tecnost, koja protice kroz srcano-vaskularni sistem i prenosi hranljive materija i kiseonik. Ukupna kolicina krvi u telu odraslog coveka iznosi 5 – 6 litara, a to je oko 8% ukupne telesne mase. Krv se sastoji iz tecnog dela koji se zove krvna plazma i krvnih celija koje se nalaze u krvnoj plazmi i koje cine crvena krvna zrnca (eritrociti), bela krvna zrnca (leukociti) i krvne plocice (trombociti).
Zapremine krvne plazme i krvnih celija u telu zdravih osoba imaju konstantan odnos. Zapremina krvne plazme je nesto veca od zapremni celiskih elemenata i iznosi 55 – 58%, a zapremina celiskih elemenata 42 – 45% ukupne zapremine krvi. Zapremina krvnih celija je kod muskaraca nesto veca nego kod zena.
Krv se neprekidno krece kroz sistem supljina srca i krvne sudove i to omogucava normalno funkcionisanje svih delova tela. Krvni sudovi se grupisu prema tome da li dovode krv u srce ili je odvode iz srca, i prema tome postoji podela na :
· Arterije – krvni sudovi koji odvode oksigenisanu krvi iz srca u sve delove tela, izuzev plucne arterija koja odvodi dezoksigenisanu krv iz srca u pluca. Najveca arterija je aorta u kojoj je krvni pritisak najveci;
· Vene – krvni sudovi koji dovode dezoksigenisanu krv u srce, a izuzetak su cetiri plucne vene koje dovode oksigenisanu krv iz pluca u srce. Vene sadrze zaliske koji sprecavaju povratak krvi zbog gravitacije. Dve najvece vene su donja i gornja suplja vena;
· Kapilari – najmanji i najbrojniji krvni sudovi u orgranizmu, male debljine zida koja omogucuje brzu i efikasnu razmenu molekula kiseonika, ugljen-dioksida, secera, vode i ostalih materija izmedju krvi i celija tkiva. Brzina razmene materija kroz zidove kapilara je razlicita, a u nekim delovima tela, kao sto je mozak, razmena ne postoji.
Crvena boja krvi potice od hemoglobina koji se nalazi u eritrocitima i zavisno od stepena oksidacije hemoglobin ona moze biti svetlije ili tamnije crvene boje. Arterijska krv koja je bogata kiseonikom (oksigenisana krv) ima svetlo crvenu boju, a venska krv je siromasna kiseonikom i zato ona ima tamnije crvenu bolju. Boja krvi se moze promeniti pri nekim patoloskim stanjima. Ukoliko dodje do trovanja ugljen-monoksidom krv postaje svetlije crvena, a ukoliko postoji sprecenost oksidacije krvi u plucima ona postaje crnkasta. Temperatura krvi je konstantna ( ne zavisi od temperature spoljasnje sredine ) i krece se oko 36 – 40˚ C, najvisa je u venama koje odvode krv iz jetre, a najniza u venama koze. Specificna tezina krvi je veca kod muskaraca nego kod zena i opada posle obroka, a raste posle fizickog napora. Ona prosecno iznosi oko 1060 i zavisi od eritrocita i kolicine hemoglobin u njima. Miris krvi potice od isparljivih masnih kiselina i zato je otuzan. Kiselost, baznost i neutralonst krvi zavisi od koncentracije vodonikovih jona, a posto je ona stalna onda je i pH krvi je konstantna i iznosi 7,3 – 7,5. Postoji neznatna razlika izmedju pH venske i arterijske krvi. Venska krv je malo kiselija od arterijske, jer ona moze od celija da prima kisele supstance, koje su produkti metabolizma lipida, ugljenih hidrata i proteina.
Krv je viskozna tecnost, a viskoznost krvi se meri brzinom proticanja krvi kroz cevcice kapilara odredjenog precnika, pri odredjenoj temperaturi i pritisku, a zatim se uporedjuje sa viskoznoscu vode. Viskoznost krvi najvise zavisi od broja eritrocita i sa njihovim povecanjem, povecava se i ona. Broj leukocita moze uticati na viskoznost krvu samo ukoliko je izrazito veliki. Viskoznost krvi je 3,5 – 5,4 i veca je od viskoznosti vode.
Centrifugiranjem krvi kojoj su prethodno dodati antikoagulansi (spreceno zgrusavanje) odstranjuju se celiske komponente i ostaje prozracna, zuckasta tecnost koja se nazima krvna plazma i najvise sadrzi vodu (oko 90 – 92%), zatim proteine (7 – 8%), glukozu (0,1%), neka azotna jedinjenja i neorganske soli.
Proteini krvne plazme najvecim delom su albumini (45 g/l), globulini (25 g/l) i fribrinogeni (3 g/l). Albumini su sa najmanjom molekulskom masom, sintetisu se u jetri i odatle se oslobadjaju u krv. Oni imaju ulogu u odrzanju koloidno-osmotskog pritiska, ucestvuju u prenosenju raznih hormona i drugih materija. Globulini se dele na alfa, beta i gama globuline. Uloga alfa i beta globulina je slicna albuminima, a gama globulini su imunoglobulini, a to su molekuli koji imaju odbranbenu funkciju. Fibrinogeni imaju vaznu ulogu u zgrusavanju krvi, oni pomocu trombocita omogucuju stvaranje krvnog ugruska (tromba).
Azotna jedinjenja se izlucuju mokracom i njihova koncentracija u krvnoj plazmi je niska zbog rada bubrega. Normalna koncentracija neproteinskog azota koji se naziva zaostali ili rest azot je 300 – 400 g/l.
Kolicina glukoze regulisana je hormonima i njena koncentracija je oko 0,9 g/l, ali ona se menja zavisno od toga da li smo u stanju mirovanja ili fizickog rada.
Centrifugiranjem krvne plazme ili krvi koja se prvo zgrusala dobija se krvni serum, koji se od krvne plazme razlikuje po odsustvu fibrinogena. Serum obuhvata sve proteine koji ne ucestvuju u koagulaciji krvi, kao i sva antitela, antigene, hormone i druge supstance.
Krvi ima stalan osmotski pritisak i do naglih i velikih promena ne dolazi, jer postoje regulatori, a medju njima najvazniji su bubrezi. Osmotski pritisak zavisi od koncentracije sastojaka krvi (elektrolita i neelekrolita). Osmotski pritisak se meri pomocu krioskopa i iznosi oko 7 atmosfera (700 mbar).
Limfni sistem je akcesorni put kojim tecnost moze oticati iz intersticijskih prostora u krv. Limfni sudovi mogu iz takvih prostora mogu transportovati proteine, pa cak i krupnije cestice koje se ne mogu direktno apsorbovati u kapilare.Samo neka tkiva ne poseduju limfne sudove.To su povrsinski sloj koze, centralni nervni sistem, dublji delovi perifernih nerava, kosti, itd. Medjutim, i u tim strukturama se mogu naci manji limfni odvodi kojima ekstracelularna tecnost moze oticati u limfne sudove ili se moze direktno ulivati u krv. Sva limfa iz organizma se skuplja u ductus thoracicus i uliva u gornju suplju venu.
Najveci deo tecnosti koji izadje iz arterijskog dela kapilara se vraca u venski deo kapilara, ali oko 1/10 tecnosti ulazi u terminalne limfne sudove. Ta kolicina je znacajna zbog toga sto materija sa velikom molekularnom tezinom, kao sto su proteini, ne moze uci u venski deo kapilara vec samo u limfne sudove, jer su zidovi limfnih kapilara oblozeni tankim endotelom i ne pruzaju nikakav otpor ulasku tecnosti, proteina i vecih cestica.
Limfa je bezbojna tecnost koja se filtrira u limfne sudove, gotovo istog sastava kao plazma, ali sadrzi i malo proteina. Koncentracija proteina u limfi je najvecim delom ista kao u intersticijskoj tecnosti i iznosi oko 1,5 g%. Skoro polovina ukupne limfe nastaje u jetri i crevima i zbog toga ona obicno sadrzi 3-5 g% proteina. Sva mast koja se apsorbuje u crevnim resicama ulazi u centralne limfne kapilare ( centralne hilusne sinuse), pa potom ulazi u krv. Nakon masnog obroka limfa moze da sadrzi i do 2% masti.
Kroz limfotok coveka koji miruje za jedan sat protekne 120 ml limfe. To iznosi manje od 1/120.000 kolicine tecnosti koja difunduje kroz membranu kapilara u oba smera za isto vreme ili deseti deo kolicine tecnosti koja se filtrira na arterijskim krajevima kapilara za isto vreme. Faktori koji odredjuju ukupan zapremiski protok limfe su:
1. Pritisak intersticijske tecnosti
2. Aktivnost limfne pumpe
Kada tkivni pritisak poraste, mnogo vise intersticijske tecnosti ulazi u limfne sudove, pa se povecava i protok limfe. Ukoliko je vrednost intersticijskog pritiska iznosi od 10 do 20 mm Hg, protok limfe je veci deset puta od normalnog. Iz tih razloga faktori koji izazivaju porast pritiska intersticijske tecnosti povecavaju i ukupan protok limfe.
Svi limfni sudovi imaju valvule koje se otvaraju prema srcu i obezbedjuju da limfa tece samo u jednom smeru. Svaka kontakcija misica izaziva kompresovanje limfnih sudova okolnog tkiva, odnosno deluje kao pumpa koja tera limfu u cirkulacioni sistem i to se naziva limfna pumpa. Zbog pojacane aktivnosti u toku rada limfa moze teci 3 do 10 puta brze nego obicno.
Limfni cvorovi cine filtracioni sistem koji odstranjuje cestice iz limfe pre nego sto ona udje u vene. Pored filtracije limfe, limfni cvorovi stvaraju i imuna tela. Ukoliko bakterije ili proteinski antigeni dospeju u limfne cvorovi, celije ce ih fagocitovati i protiv njih stvarati specificna imuna tela koja mogu prelaziti u telesne tecnosti i unistavati druge bakterije i njihove toksine. Glavna funkcija limfnih cvorova jeste da sprece sirenje infekcije i toksina u orgranizmu.
Fiziologija telesnih tecnosti 